Provozati se tek otvorenom gondolom preko livada, šuma i jezera do Tornika – pravi doživljaj

Tamo nekad pre desetak godina na ovim stranicama preneh izjavu čajetiskih opštinara da planiraju da grade gondolu od centra Zlatibora do Tornika, najvišeg vrha planine. Izvestih naše čitaoce o tome, zadržavši rezervu u sebi. Da ne kažem da ni sam ne poverovah u isto.

 Političari su, zna se, slatkorečivi, puni nerealnih obećanja, svašta što izađe iz njihovih usta se ne obistini, pa im nije uvek za verovati. Naročito ne kada iz jedne male lokalne samouprave najavljuju da će napraviti nešto najduže na svetu. Jedan projekat, pa drugi, treći, dozvole, saglasnosti, milion papira, imovinsko-pravni odnosi, oprema, radovi, ogromne pare – ma, nema šanse. Nerealna priča, šarena laža, pomislih.

 Kad, ne lezi vraže. Juče se među prvima provozah Zlatiborskom „Gold gondolom“ – najdužom na svetu. Ponedeljak, nešto ispred devet ujutro, a na početnoj stanici iza zlatiborske pijace pedesetak ljudi. Strpljivo čekaju na svoj red da se ukrcaju u neku od kabina koje kruže gore – dole. Cena karte 1.000 dinara za odrasle, 550 za decu, a opet gužva. Novinarima, da se ne naljutite, obično nigde ne naplaćuju karte, a i puštaju nas preko reda.

– Od petka, kada je najavljeno da će danas gondola početi sa radom, jedna žena, turistkinja, je nekoliko puta dolazila i molila da bude prva koja će se provozati gondolom. Jutros je poranila pa je ispunila želju – priča mi redar na ulasku u prostor početne stanice.

Dva minuta kasnije već sam prilično iznad zemlje. Krenuli smo. Poznajem dobro ova brda pa sam otprilike upućen u maršutu iznad zlatiborskih pašnjaka prekrivenih snegom, šuma, Ribničkog jezera.

– Nema razloga za strah, taman posla da nešto može da se desi. Pa, oprema je iz Francuske, najmodernija moguća, tamošnji inženjeri su je testirali. Zar bi neko gondoli dao upotrebnu dozvolu da nije hiljadu posto bezbedna – hrabrim saputnike, kao ja nešto znam više od njih, a ni samom mi baš ne beše svejedno.

Ispraćamo urbani deo Zlatibora, iza nas ostaju hoteli, zgrade, kuće. Prvi utisak iz pričje perspektive – prelep je Zlatibor, ovakav da se ne postidi ni pred najrenomiranijim zimskim centrima.

Gondola se prostire trasom dugom devet kilometara. Pokreću je dva elektromotora koja rade u paralelnom režimu, svaki kapaciteta po dva megavata. Putnike od danas prevozi 55 kabina, koliko ih je do sada nabavljeno, s tim što je žičara projektovana da ponese svih 90.

Pašnjaci zavejani snegom, u širokom krugu opasani šumom. Ispod nas krdo goveda zaostalo na ispaši. E, ovo je pravi Zlatibor, onaj Zlatibor koji gro turista ne stigne da vidi zabavljen ispijanjem kafe i provodom u turističkom centru. Evo one prelepe prirode za kojom kukumavče dušebrižni tvrdeći da je nestala pred najezdom masovne gradnje.

Lokalna samouprava sa 16.000 stanovnika, od kojih većina živi u ruralnim delovima, sama je isfinansirala ovaj projekat. Oprema plus građevinski radovi koštali su Čajetinu 13 miliona evra. I do zadnjeg centa sve je plaćeno iz opštinske kase.

Pašnjak, šuma, pašnjak, šuma… Lepo izgleda Zlatibor iz kabine gondole, 15-ak metara nad zemljom. Kreće jedan kraći uspon, a za njim prilično duži spust. Eto nas na međustanici kraj jezera Ribnica. Koji sekud kasnije pod nama više nije zemlja nego – voda. Prelazimo preko jezera.

– Ih, da se neko dosetio da se vožnja preko jezera zaustavi na koji minut da se uživa u ovoj milini – ote se iz usta saputnika.

Jezero ostaje iza nas i kreće penjanje prema Torniku. Odozgo, sa 1.496 metara nadmorske visine Zlatibor se… Ma šta samo Zlatibor, vidi se kao na dlanu sve u krugu od desetine kilometara u svakom pravcu.

Magla. Šteta. Spustila se u podnožje Tornika, gore na vrhu je sigurno još gušća. Neće dozvoliti pogledu da se raspuca na sve četiri. I bi tako.

Nalevo krug. Putujemo već 25 minuta, još toliko nas čeka u povratku.

– Biće gondola kec na deset za skijaše. Od centra Zlatibora dođu ovde gondolom, skijaju se ceo dan, kad se zasite istim putem nazad. Ne samo za skijaše, valjaće gondola biciklistima, šetačima, poklonicima adenalinskih sadržaja, svega što zimi i leti nudi Tornik – pričam, saputnik klima glavom, saglasan je.

Silazak niz Tornik zatrpan maglom i opet smo iznad jezera. Ne zna čovek na koju stranu pre da pogleda. I gde god da usmeri oči neće pogrešiti. Pašnjak, šuma, pašnjak, šuma. Konture hotela i višespratnica ukazuju da pristižemo na početnu stanicu. A tamo…

Reka ljudi. Otegao se red, makar 200 ih je čekalo da se provoza.

– Kako ti se čini – pita redar.

– Znaš šta je greška? Što nije kupljeno i odmah okačeno svih 90 kabina. Teško ćete sa ovih 55 namiriti ovoliki svet – odgovaram mu.

Sa Kraljevog trga ljudi su danas uglavnom išli u jednom pravcu – prema početnoj stanici najveće turističke atrakcije.

Najduža gondola na svetu će u zimskom periodu raditi do 15.00. Jedva da prođe podne, a nadležni u JP „Gold gondola Zlatibor“ počeše razmišljati da obustave prodaju karata za danas. Nemoguće je, objasniše, ovoliki narod provozati do pre mraka.

Autor: Vladimir Lojanica

Izvor: https://www.blic.rs