Gondole kroz istoriju

Gondole i žični prevoz, uopšte, imaju relativno dugu tradiciju, iako je to malo poznata činjenica. Pri samom njihovom pomenu, prva asocijacija su moderne i atraktivne kabine iz poznatih svetskih ski centara, međutim, sami počeci žičnog transporta su imali jednu potpuno drugačiju zamisao i primenu.

Prvi nacrt i dizajn se pripisuju naučniku Faustu Veranziju u 17. veku, dok je prvi operativni vazdušni prevoz robe kablom osmislio i konstruisao Holanđanin Adam Wiebe 1644. godine u Gdanjsku. To je bila preteča žičare, gde je na jedan inventivan i, za to vreme, efikasan način preko reke prebacivana velika količina zemlje za izgradnju nasipa. Iako je funkcionisala na najrudimentarnijem principu, gde su korpe bile pomerane tako što su konji vukli običnu užad na koju su bile okačene, predstavljala je inovativni zaokret u tadašnjem transportu.

Prošlo je punih 230 godina dok izum napokon nije dobio konkretnu industrijsku primenu, najpre u rudarstvu. Bio je to najbrži i najpraktičniji način da se iskopana ruda iz planina spusti u podnožje, do postrojenja za osnovnu preradu. Slične instalacije su ubrzo počele nicati po celom svetu, a s obzirom na praktičnost, proširila se i na druge privredne grane, pogotovo na drvnu industriju, poljoprivredu, plantaže čaja i kafe i slično.

Na prelazu između 19. i 20. veka, razvoj žičnog transporta dobija jednu sasvim novu primenu u vidu prevoza putnika. Podstaknut industrijskom revolucijom, uz sveobuhvatni ekonomski napredak i rast dohotka, dolazi do uspona srednje klase stanovništva. To neminovno dovodi da pojave svojevrsne „industrije zabave“, ljudske potrebe za aktivnim odmorom, putovanjima i drugčijim sadržajima. Dolazi do razvoja zimskih trističkih centara, gde su se gondole i ostali žični prevoz pokazali kao nezaobilazan deo ponude.

Prva gondola, isključivo za prevoz ljudi, konstruisana je 1907. u San Sebastianu u Španiji, sa ciljem da se savlada visinska razlika on 243 metra i stanovništvo grada preveze do izletišta na planini Uliji. Nakon toga, slične instalacije niču i u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj, gde su zamenile, do tada, dosta skuplji i komplikovaniji način prevoza skijaša. Među najpoznatijim žičarama su one u Šamoniju i Gramiš-Partenkirhenu. Prva žičara na teritoriji Severne Amerike postavljena je 1938. na planini Kenon kod Nju Hempšira.

Nakon Drugog svetskog rata, slične instalacije niču u mnogo većem broju u Evropi, Americi, Japanu, Kanadi i Južnoj Africi, posebno u planinskim i priobalnim područjima i sličnim turističkim lokacijama. U to vreme već počinju da poprimaju oblik gondola kakve danas poznajemo, prvenstveno zatvorenog tipa, kako bi putnici bili zaštićeni od vetra i vremenskih nepogoda. Javlja se sve veća raznolikost formi i veličina, u zavisnosti od potreba i dizajnerske inspiracije. Sama tehnologija je, manje-više, ostala slična, ali uz dosta moderniji dizajn, kako bi se zadovoljili estetski standardi današnjice.Tako se danas mogu sresti gondole sa manjom ili većom kabinom, iskljčivo sa mestima za sedenje, isključivo za stajanje ili kombinovane, u zavisnosti od potreba za kapacitetom. Iz želje za što većom atraktivnošću, danas nailazimo i na pomalo ekstravagantne forme, u cilju da se putnicima ponudi što interesantniji doživljaj, pa tako imamo priliku da se provozamo kabrio verzijom (Stanserhornbahn, Švajcarska), gondolom na dva sprata (Ha Long, Vietnam), koja može da preveze impresivnih 230 putnika po kabini, ali i uživati u pogledu na grad kroz panoramski stakleni pod (Yeosu, Južna Koreja).

Najveći i najpoznatiji proizvođači dolaze, što je nekako i logično, iz zemalja koje su prve i uvele ovaj vid prevoza i imaju dugu tradiciju u proizvodnji i korišćenju ovakvog tipa instalacija, poput Austrije, Švajcarske, Nemačke, Francuske… tako da, danas, većina gondola koje srećemo, nose potpis Doplmajera, Blajharta, Lajtner grupe, Pome i slično.

Ono što je posebno interesantno je da je poslednjih godina primetan ubrzan rast upotrebe gondola i sličnog žičnog prevoza kao integrisanog dela javnog prevoza u velikim svetskim metropolama, gde postaju sve nezaobilazniji deo tog sistema, što zbog zbog svoje praktičnosti, troškova i zadovoljenja sve viših ekoloških standarda, tako i zbog izuzetno velike atraktivnosti koju nesumnjivo izazivaju. Trenutno predstavljaju najbrže rastući vid prevoza u svetu.

Kolumbijski grad Medelin je 2004. prvi napravio potpunu integraciju gondola u sistem javnog prevoza. Nakon toga, veliki broj gradova širom sveta, u manjem ili većem obimu krenuli su sa instalacijom sličnih sistema, nudeći stanovništvu ekološki prihvatljiv, relativno povoljan i inovativan način transporta. Za Medelinom su sledili Karakas, alžirski Konstantin, Njujork, i Nižnji Novgorod, gde gradske vlasti ubrzano uvode ovaj vid transporta, u cilju rasterećenja drumskog saobraćaja. Gradski urbanisti ovaj način prevoza vide kao najbolji način za savladavanje raznih topografskih izazova, poput velikih uspona, reka, ali i samih gradskih jezgara, koja su, sama po sebi, saobraćajno najviše opterećena.

Ono što je evidentno je da gondole predstavljaju veliki potencijal za budućnost i da tek možemo očekivati značajnije učešće i širu primenu ovog vida transporta.